Пише: мр Ненад Шијаковић, дипл. инж. ел. , 03.10.2018
Да ли са апсолутном тачношћу можемо описати неки догађај који се десио пре хиљаду, или пре пар хиљада година. Ајмо да поставимо лакше питање. Да ли са апсолутном тачношћу можемо да опишемо догађај који се десио овог јутра и којем смо били директни сведоци.
Одговор на ово друго питање је сложићемо се НЕ. Са апсолутном тачношћу не можемо, услед различитих разлога, описати иједан догађај и око истог описа се сви као сведоци сложити. Чак и као доректни сведоци, све око себе видимо из себи својственог угла, како физичког геометријског угла који дефинише наша локација са које посматрамо неко дешавање, тако, можда и важније са нашим психо-етнички дефинисаним становиштем, пре свега предрасудама којима се владамо и наученим, личним и колективним, свесним и несвесним предзнањем.
Па шта онда одговорити на оно прво, теже питање. Како за било који догађај који се десио у историји, или праисторији, за било који процес, за ишта из далеке историје можемо било шта тврдити са неком већом вероватноћом. Са већом вероватноћом тврдити да је управо та наша верзија најправилнија. Па, реално са великом вероватноћом не можемо. Али ту вероватноћу тачности, ајмо тако да је дефинишемо, можемо повећати на следећи начин. Ајмо мало да се консултујемо са математиком и физиком, шта оне имају да кажу на то.
Наиме, шта нам је потребно како би лоцирали тачну позицију сигнала који се емитује са нама непознате локације (лоцирање историјских „истина“ је наша паралела). Шта нам је потребно како би без физичког преласка исте, измерили раздаљину до непознатог објекта, рецимо раздаљину до брода на пучини, или до објекта са друге стране обале неке реке (опет иста паралела).
У оба случаја потребне су нам најмање три нама доступне тачке, три доступне локације и “мало” знања математике и геометрије, триангулације, трилатерације, идр. Што би у паралели историјских анализа било, потребно нам је што више различитих, можда и дијаметрално супростављених извора, односно анализа како би уз мало здравог разума, логичког закључивања и пуно рада, труда и читања, лоцирали ту историјску “истину” са, колико толико, нешто већом вероватноћом.
У случају историјских анализа дакле рецепт „триангулације“ би био:
1. што више различитих извора, идеално супростављених теорија и хипотеза,
2. што више људи који ће све те изворе прочитати и међусобно извршити, математичким-физичким термином, триангулацију и из сваког од њих извући заједничке логичке имениоце који могу дати ту толико жељену логичку целину, можда чак и неки нови историјски аксиом…ЗАКЉУЧУЈЕМО ПОТРЕБНА СУ НАМ СУПРОСТАВЉЕНА МИШЉЕЊА НА ПУТУ КА ИСТИНИ…И ПОТРЕБАН НАМ ЈЕ ШТО ВЕЋИ БРОЈ ОНИХ КОЈИ У ТИМ СУПРОСТАВЉЕНИМ СТАВОВИМА ВИДЕ БЛАГО И ПРЕДНОСТ А НЕ МАНУ И ПРОБЛЕМ
3. довођење у питање постојећих ауторитета: Наиме, основно начело напретка у свим природним наукама јесте константно довођење у питање постојећих начела и ауторитета. Тј. свест да ауторитет у знању не постоји. Да ова начела нису коришћена у пракси, целокупна људска цивилизација би и даље била у каменом добу. Да цитирамо једног нашег савременика: „Камено доба није завршено зато што је понестало камења, већ зато што је дошло до преогреса у људској свести и технологији као последица првог.“
Па ако ово све знамо ми из природних наука, зашто нешто слично не можемо применити и на друштвене науке, на историјску науку такође. Да поновимо….егзактне природне науке се базирају на начелу да ништа никада није закуцано, а друштвена, по природи ствари врло субјективна, историјска наука тако нешто не дозвољава. ГЛУПОСТ!!!
Потребно је да читамо што више аутора, не само аутора са којима се слажемо што је чест случај, већ управо супротно. Благо и неоткривено се управо крије код оних аутора, које због неких и горе и доле у тексту описаних разлога и предрасуда избегавамо.
Одлично имамо рецепт, па где је онда проблем. Е ту смо…
Па како да нађемо ту групу вољних, способних људи који би све те различите изворе и анализе проучили и компаративним методама и додатним анализама довели до наведених потенцијалних “истина”. Како да нађемо такву групу људи ако се понашамо и опходимо према различитом приступу, према сваком различитом мишљењу, са подсмехом, ниподаштавањем, водећи се чистом искључивошћу и тврдоглавошћу. Уколико чак не желимо ни да прочитамо нешто уколико низ предуслова није задовољен. Низ стварно незамисливо глупих предуслова.
Ево и зашто ово наводимо. Уместо да се свака нова иницијатива, амбиција, колико год нам деловала смешно и-или тривијално, схвати као нова додата вредност, као нова шанса за новим сазнањима, односно као мали корак ка том великом циљу откривања “истина”, ми се и у овом малом свету заљубљеника у историју, можда пар хиљада заљубљеника на укупних 7 милиона становника Србије, делимо… Делимо се на поштоваоце класичне историјске школе и аутохтонисте, одмах на старту. Затим делимо се на светосавце и родноверце, делимо се на романтичаре и реалисте, на оне који пишу и читају искључиво ђирилицом и оне који понекад чак користе и латиницу нарочито са телефона где друго немају, на оне који пишу искључиво србски и оне који пишу српски, езотеристе и …више ни свих појмова не можемо да се сетимо.
Роде, да ли можемо наша лична уверења да на неко време оставимо по страни и приступимо темама наше историје са већом озбиљношћу и много већим јединством…Уколико то не учинимо ми, МИ СВИ ЗАЈЕДНО, неће то нико учинити уместо нас.
Зато гледајмо на различите ставове као на благо, као на неохподност која нас води ка откривању и правилном закључивању. Гледајмо на критике и коментаре позитивно…анализирајмо их и побољшавајмо своје теорије и виђење анализираних ствари. Избегевајмо аутоматско етикетирање разноразним идиотским епитетима који не приличе мислећим и умним људима. Једном речју сарађујмо отворено са много већим и светијим циљем на памети, који сви осећамо и видимо испред нас. Заборавимо на сујету, его и све остале мале, баналне осећаје, недостојне овог великог рода и његове историје. Недостојне наших славних предака.
Живели браћо! Свих веровања, свих праваца, свих становишта, свих углова гледања! Живели браћо! Живели Роде!!!
