Пише: мр Ненад Шијаковић, дипл. инж. ел. , 12.01.2019
Преузето и преведено са: Standartnews.com
Коришћен и део текста из: http://pametarnica.rs/cimerijani-trakokimeri-slozenica-koja-skriva-a-mozda-i-otkriva-gavranov-grad-i-pleme-konana-varvarina-kod-boljevca/
Древни град Перперикон је тренутно једнo од најпосећенијих археолошких налазишта Источних Родопа. Међутим, питање је времена када ће његова слава бити засењена још једном археолошком сензацијом, која је тренутно нажалост зарасла у коров. У то су убеђени бројни домаћи археолози који су обишли монументални комплекс код села Ковил, Крумовград у Бугарској. Нико још не зна шта ће се све појавити временом са ископавањима, међутим јасно је да је на локацији постојала древна опсерваторија, као и велики град чија је површина више пута већа од сличних мегалитних комплекса као што су Перперикон, Белинташ, Харманкаја и Глуви камен.
Простире се километрима дуж гребена на локалитету званом Бели Камен, између села Ковил и Гинка. Према неким изворима постоји девет светилишта на локалитету, од којих су нека готово потпуно уништена, док су друга очигледно недовршена.
У близини Ковила можете видети многе проширене природне пећине, које су на својеврстан начин преуређене у просторије за живот, односно различита склоништа.
Према претпоставци аутора оригиналног текста целокупно здање изграђено је вероватно од стране неке древне цивилизације која је живела на Балкану од краја 7. до краја 4. миленијума пре Христа. Такође, наводи се да се не зна творац нити сврха великих камених ниша и осталог правилно распоређеног камења великог габарита, које открива своје контуре практично само из птичје перспективе.
Сврха монументалног комплекса још није јасно одређена од стране домаћих историчара и археолога. У периоду од 1989. до 1993. године Ковил су делимично проучавали археолози Георги Нехризов и Георги Кулов. Истражили су објекте у Ак Каји, преведене са турског на Белој стени. Проучено светилиште налази се на јасном белом каменом венцу (вулканским сноповима) на врху каменог гребена. На гребену се налазе многи култни објекти, олтари, жљебови и велика, добро очувана одаја. Испод ње се налазе лучне пећине, од којих неке показују знаке људског присуства. Ископани керамички материјал датира из касног бронзаног и старијег гвозденог доба. Током ископавања организованих у периоду од 1991. до 1993. године, откривен је аномодални идол. Код прилаза локалитету гребена пролази се поред још два древна објекта – некрополе и бунара.
На каменој заравни испод благог нагиба пронађени су жљебови дугачки по неколико десетина метара са непознатом сврхом. Постоје и цртежи на истим који су вероватно из каснијих епоха.
Године 2007. бугарски археолог Стефанка Иванова извршила је на подручју комплекса неколико бушотина и открила фрагменте керамике и камене алате који датирају из доба енеолита.
Током теренске студије крајем 2014. године, тим универзитетског истраживачког центра за древне европске и источне медитеранске културе на југозападном универзитету „Неофит Рилски“, заједно са Институтом за свемирске студије и технологије при БАС и огранку Стара Загора, открио је керамичке фрагменте различитих старости – рани калколитик, бронзано доба, гвоздено доба и касна антика. Професор Васил Марков сугерише да је мегалитни комплекс постојао и био активан све до појаве хришћанства.
Научник је у септембру 2015. објавио проналазак да је на територији меалитног комплекса у селу Ковил, током археолошке теренске студије, пронађен објекат формиран у облику пирамиде, и то формиран у природним стенама у Ак Каја који је служио као храм посвећен божанству Сунца, који датира из 2500. године пре нове ере.
Проф. Марков је такође известио да је мегалитски комплекс дио простране сакралне територије (површине око 5-6 км дужине и око 2 км ширине), пуне мегалитских и камених изрезбарених споменика, укључујући и читав комплекс камених олтара, , култне пећине, трапезоидне нише, трагова античких конструкција, антропоморфне камене фигуре и др.
Према речима проф. Маркова, свети центар сакралне територије налази се у западном делу комплекса – на природној висоравни, на којој су изграђена многа култна места, смештена на неколико нивоа у висини и засићена каменим елементима. Најимпресивнија међу њима је степенаста пирамидална стена.
Висока је око 15 метара и састоји се од пет степенастих тераса у стени. Споменик је орјентисан према правцима света и „залепљен“ на стену где је пресечен, па се његов северни део „прелиева“ у стенски масив на самој висоравни.
Прве, друге и треће камене терасе, као и раван врх пирамидалне структуре, кориштене су у древним култним радњама, о чему сведоче камени олтари пронађени на литици, с кланцима ископаним у јужним, источним и западним падинама. Њихова оријентација према Сунцу сугерише да је то објекат који се користи у култним радњама посвећену Богу Сунца.
Тренутна хипотеза историчара везана за сврху овог објекта јесте да је то храм Сунца, чија је функција у античко доба била мерење календарског времена.
У унутрашњости тзв „Пирамиде“ је матерична пећина, формирана у природној вертикалној пукотини која води у стијене, чији је улаз и дно обликовани секундарно да наликују жениној утроби. На самом дну пећине, древни су формирали и неку врсту олтара.
Према Доц. Алекеи Стоев из Института за астрономске и космичке науке, који је вршио археоастрономско испитивање „Пирамиде“, у питању је древна опсерваторија „Древно светилиште, које је вероватно и старије од енеолита, у распону од 3-4 миленијум п.н.е. То је веома интересантно јер га први пут налазимо у Источним Родопима. То је нека врста каменог инструмента са посебно исклесаним зидом, са веома сложеним профилом скоро идеалне параболе, по којој се креће јутарње сунце. Све ово показује време током године “, објашњава проф. Стоев.
„Знамо да у соларној тропској години сунце излази из различитих места локалног хоризонта, који се користи од стране древних народа за отварање маркера за стационирање тока времена у овом соларном календару. Дакле, они су били у стању да одреде веома прецизно дан зимског солстиција и летњег солстиција и пролећне и јесење равнодневице. Тако, година осим што је дефинисана у погледу почетка и краја, а у вези са појавом наредне године, била је подељена и у четири одвојене сектора, у трајању од око 90-100 дана, што је касније раздвојено у одвојеним месецима, у лунарним фазама и месечевом покрету “, каже проф. Стоев.
Дуж гребена пронађено је 9 гробова у Ак Каја. Три од њих су добро очувана, 4 су скоро уништена, а 2 нису завршена. Гробови се налазе у линији приближне оријентације север-југ. Већина сахрана се вероватно обавиљала спаљивањем мртвих после смрти. Остаци и поклони за покојнике су се остављали у урне или директно под камењем. Током ископавања пронађена су мног предмети, стакла, глинене зоморфне култне фигуре и обиље керамичког материјала.
Слични неистражени локалитети у Србији
Ковиљкин град код Лознице
Пре извесног времена, наш драги колега и читалац Бранко Лаушевић је у једном посту, препуном фотографија са лица места, описао следећи локалитет, што ми уз његово одобрење преносимо овде у тексту.
У питању је древно утврђење по имену Ковиљкин град, по којем Бања Ковиљача носи име. Налази се око 500m ваздушне линије од познатког Бањског парка на брду изнад извора који се зове Илиџа. Ковиљкин град припада бронзаном добу и по неким проценама стар је око 4.000 год.
Ми примећујемо да је по начину градње врло сличан Корвином граду, из Подгорца код Бора, горе у тексту описаном, мада морамо споменути да овај град званична историографија подводи под римско утврђење, доста млађег датума које је у своје време носило име Gensis, што наравно не искључује његово постојање и пре овог периода.
Корвин град код Бољевца у близини Зајечара
Народни назив утврђења код села Подгорца је Корвин град, на брду
под именом Мали Корњет.
Локалитет се протеже на око 2.5-3 хектара и полукружног је облика, а једну од четири стране опасавају литице, стене висине неких 100m. Испод литица протицао је поток, у то време је била река чији кањон и данас постоји, а сада поток понорница кoja понире испод површине земље, под именом Ваља Петру. Са друге стране брда у односу на реку је такође усек који мештани зову Ваља Рнж. Иначе цела њихова утврда била је опасана каменим зидовима од чистог камена, Сирима. Камен је везиван на утврђењу без малтера, креча, или земље између, практично грађена као мегалитна структура простим ређањем и уклапањем камена на камен. Ширина зидова износи око 1,5m, висина до 5m, што се може проценити на основу расутог камења у спољном делу зидина које допире и до 15m удаљености од основе зидина. Утврда је имала пет улаза у утврђење. Један улаз са северне стране, два улаза са западне стране и два улаза са источне стране.
Тракокимерски пут кроз средину локалитета од улазне северне капије до јужне стране локалитета која нема зидова већ само литицу изнад речице.
